На пожутелим, филовима уфлеканим страницама кувара, дивним готово калиграфским рукописом писала је рецепте моја бака. Од како је деда умро и она је почела да се спрема на свој пут ка њиховом поновном сусрету. И спремала је мами и мени рецепте да не будемо гладне случајно кад нас остави. Препун посластица, најлепших жербо коцки, пица које су излазиле из тепсије колико би нарасле, компота од “ананаса” направљеног од тиквица и степ сока у доба кризе… Али један рецепт је посебно желела да нам остави у аманет, а то су били кроасани са кремом. Та хрскавост и мекоћа, сласт и мириси били су одлика само њених кроасана и обележја оних буђења кад је она у гостима. И колико год се трудила да знање пренесе, савршене кроасане отишле су заједно са њеном савршеном и несебичном љубављу. Ни једне руке нису имале ту топлину да се од њих као тесто кваса… Чак и данас, кад не могу или не желим да себи признам колико ми недостаје, некако ми баш недостају кроасани…