Jedna od najlepših uspomena iz mog detinjstva je kada moja baka Mica i ja pravimo kolačiće. Nisu to obični kolačići, to su đevreci kako smo ih nas dve zvale, satkani od masti, brašna, šećera, mleka, mirišljavog vanil-šećera. I znate šta, svaki put su bili savršeni, zato što je pored ovih sastojaka u njih bilo utkano i mnogo pažnje, ljubavi, želje da budu ukusni i želje da se dopadnu našim voljenima. Nije magija samo u pravljenju kolačića, već u zajedničkoj aktivnosti, smehu, želji, radosti i stvaranju uspomena. Jer danas kada se toga setim, ne znam da li sam srećna ili tužna, srećna jer imam tako divne uspomene iz detinjstva sa mojom voljenom bakom, a tužna jer ona više nije tu. Sada verovatno negde gore iznad oblaka sa osmehom posmatra kako nastavljam tradiciju sa mojom ćerkicom, i kako modernizujemo đevreke. Sada od istih sastojaka zamesimo testo, a onda modlicama vadimo oblike zvezde padalice, irvasa, sneškića, pahuljice, srca, jelkice, čovečuljka, a za mene i dalje po neki đevrečić… na kraju ih još malo ukrasimo mešavinom belanca i šećera u prahu. I dalje su keksići preukusni, jer imaju pregršt ljubavi, brižljivosti i pažnje, i dalje postoji ta magija, radost što nastavljamo tradiciju, što je baka Mica i dalje na neki način tu sa nama, a nadam se da će moja ćerkica kada bude imala svoju dečicu nastaviti tradiciju. Za nas je pripremanje hrane za voljene zadovoljstvo i nepresušan izvor ideja i inspiracije.
