Na trećoj polici sa desne strane, u babinom špajzu, stajalo je brašno. Pored njega, načešće je bila bela vangla sa zelenim tufnama…pomalo olupana sa jedne strane, pokrivena belom krpom. U njoj je uvek bilo čudno testo braonkaste boje. I, koliko god smo se kao deca trudili da u toj ružnjikavoj masi prepoznamo medenjake- nije nam uspevalo. Baba je imala čudan recept za testo, Tvrdila da ono mora da odstoji barem 15 dana.
I, kada bi nas jutrom probudio miris pečenih medenjaka, sasvim običnog oblika, bez ukrasa i boja, radovali smo se najviše na svetu, ni u najluđim snovima ne povezujući ih sa bezličnom braonkastom smesom iz limene vangle.
Nije to bio miris meda, ni cimeta…bio je to miris pravih medenjaka. Medenjaka u koji je umešena ljubav i strpljenje…medenjaka pravljenih samo za njene unuke.
Babe već godinama nema…ostao je babin recept i miris koji budi uspomene
