Novembarski mokri sumrak, početna studentska godina, od ujutru neumorno je kapala kiša, dovoljno jako da obezvolji svaki pokušaj šire društvene aktivnosti. Opet, slobodno popodne je servirano, bez obaveza na vidiku. U laganom ćaskanju sa sestom rečima smo se susreli na priči bake o tome koliko je volela da jede Sultanove sarme, podelila je to pojedinačno i sa njom i sa mnom, u kratkom vremenskom periodu. Ona je tek utonula u popodnevnu dremku, nas dvoje odlučni da je iznenadimo kada se probudi. Nekoliko recepata na interenetu, u svakom po neki sastojak koji nam nedostaje. Javio se izazov, iako nismo vični kulinari, odlučili smo da improvizujemo, umesto striktnog pridržavanja i odlaska u dućan. Mleko, kakao, gustin i dijamant margarin imamo, šećer i vanilin šećer su neizostavni deo kuhinjske ponude. Šlaga i kokosa nije bilo, ali jeste dovoljno mlevenog keksa i neotvorena mala slatka pavlaka. Proces je započeo…Znali smo da je neophodno hlađenje pre posluživanja, znali smo i da nemamo veštinu uvijanja u sarme, ali ni sečenje na kocke ne kvari ukus. Baka se probudila, pre nego je sve bilo spremno, ali naša želja je odobrovoljila i univerzum, sedela je u sobi, uz omiljenu seriju, a kolač joj se prijeo taman uz kafu, koji sat kasnije, u najidealnijem trenutku. Nismo joj rekli šta smo spremali, delimično je prepoznala, samo je kazala: „Slično kao Sultanove sarme, samo još bolje“….
