U našoj kompaniji postoje priče koje se ne moraju izgovarati glasno da bi se osetila njihova važnost. Jedna od njih je priča o našoj koleginici Maji Zakar – karici koja u sebi nosi istoriju Dijamanta dugu skoro devet decenija.
Sve je počelo davne 1938. godine sa Stojkov-bačijem čiji se početak rada poklapa sa početkom rada Fabrike ulja „Beograd“. Prvobitno je radio u presaoni i ljuštioni, a kasnije na poslovima čuvara. Bio je poznat po tome što je, iako nepismen, znao napamet da računa i sabira petocifrene brojeve. Imao je četvoro dece – sina Aleksandra i tri ćerke, Eržu, Anku i Viktoriju. Troje dece su, sledeći oca, sav svoj radni vek proveli u Dijamantu – Aleksandar Stojkov, Anka Stojkov i Viktorija Vertecki.
Aleksandar se pedesetih godina prošlog veka zaposlio u uljari kao zidar. Zidari, stolari i moleri tada su bili značajna pomoćna delatnost koja je svakodnevno radila na održavanju fabrike. Tada je uljara imala i svoj rasadnik u kome su se gajile raznovrsne sadnice i cveće za potrebe kompanije, pa je svaka kancelarija i poslovni prostor bio oplemenjen biljkama baš iz ovog rasadnika.
Ćerka Anka je u periodu izgradnje starog silosa, 1948. godine, kao veoma mlada devojka radila teške fizičke poslove, da bi se nakon toga zaposlila u uljari gde je radila do svoje penzije.
Druga ćerka Viktorija je s početka bila angažovana kao sezonski radnik na poslovima u otkupu i u silosu, a zatim se zaposlila u pogonu rafinerije gde je radila pune 33 godine do odlaska u penziju. Među kolegama ostala je poznata po nadimku Vica. Njen sin Zoltan, predstavnik treće generacije došao je u „Dijamant“ 1965. godine kao učenik-bravar, a nakon četiri decenije rada iz mašinske radionice izašao je kao jedan od najstručnijih majstora u kolektivu.
Zoltanova ćerka Maja Zakar, već više od tri decenije deo je kolektiva „Dijamant“. U kompaniju je ušla 1991. godine, ali njena veza sa fabrikom započela je mnogo ranije – kroz porodične priče i uspomene koje su se godinama donosile kući.
Danas radi na poslovima održavanja odeće, gde svakodnevno pegla, šije i brine da garderoba zaposlenih bude uredna i spremna. Posvećenost poslu za nju -se podrazumeva, ali ističe da su joj dobri međuljudski odnosi najveća vrednost. Posebno je zahvalna koleginicama sa kojima deli radni prostor, jer, kako kaže, podrška i razumevanje čine svakodnevicu lakšom i lepšom.
Iako ne čuje, Maja svet razume savršeno – kroz pogled i pokret. Vešta u čitanju sa usana i nezaustavljiva u akciji, ona uspešno balansira između majčinstva i liderske uloge u Sportskom savezu gluvih u Banatu. Svoju kreativnu stranu neguje na daskama koje život znače, gde njeni pokreti u pantomimi govore glasnije od bilo kog govora, donoseći joj brojne nagrade i aplauze.
Posebno mesto u njenom životu zauzimaju uspomene vezane za oca. Sat koji je dobio za 30 godina radnog staža, a potom namenio njoj, za Maju ima neprocenjivu vrednost. Kako je već imao dva sata sa prethodnih jubileja, poželeo je da ovaj bude ženski – za ćerku. Zajedno su ga birali i zajedno prisustvovali dodeli. Danas taj sat predstavlja simbol porodične povezanosti, tradicije i ponosa.
Rado se seća i novogodišnjih proslava u fabrici – najpre kao devojčica koja prima novogodišnji paketić, a potom kao majka koja na istu svečanost dovodi svoju decu, nastavljajući porodični krug.
„Dijamant je mesto gde sam provela više od tri decenije i gde se osećam kao deo porodice i kolektiva. Budite vredni, redovni i istrajni i čuvajte svoj posao. Sledite moj primer i Dijamant će biti i vaša druga kuća“, poručuje Maja.
Njena priča pokazuje da se snaga ne meri glasom, već radom, istrajnošću i ljubavlju prema zajednici kojoj pripadamo.
