Znali smo da nas tog dana očekuje bezbroj obaveza i od jutra smo se radovali zajedničkoj večeri, planirali smo je kao onu izmeštenu od ostatka dana i okruženja. Narpavili smo dogovor ko će pripremiti slani deo večere, a ko će dezertom obogatiti obed. Pripao mi je lakši deo, pripreme jednostavno kolača po izboru, a naravno da je izbor određen njenim ukusom, brzi kolač sa makom. Sastojke sam kupio na vreme, ali proračun vremena koje zavisi od drugih, uvek je upitan i često neprecizan, baš kao i te večeri. Spremao sam na brzinu, uz bockanje napetih živaca pod kožom. Preostala je još glazura, ali u kredencu, čokolade nije bilo. Kroz taj šok začulo se zvono na vtatima. Taj kolač treba da bude iznenađenje, sakrio sam ga u rernu, nisam video povoljniju lokaciju, otvorio vrata, poljubio je, zamolio da sedne u sobu dok ne dovršim obećano.
-Nisam još završio, nije još gotovo! uzvikunio sam dok sam izlazio iz stana.
U ruci je imala kesu sa svojim delom pogodbe, pretpostavio sam, dok sam silazio do najbližeg dućana. Po povratku sam je zatekao na dvosedu, gotovo u istom položaju kao i desetak minuta ranije. Uputivši osmeh ušao sam u kuhinju, pripremajući posuđe za „slatki finiš“. Kada sam iz pećnice izvadio kolač, na podlozi crnoj od maka, uz tačkice komadića keksa, stajalo je šlagom iscrtano srce na sredini, između slova I i U napravljenim od šarenih mrvica za kolače. Osetio sam da je pod ragastovom kuhinje, a potom video taj njen osmeh.
-Jeste gotovo– rekla je, kažiprstom pokupila malo krema preostalog na plotni i stavila na vrh mog nosa.
Mnogo puta sam ovaj kolač pravio sam, još više puta je i ona, ali sa ovakvim „prelivom“, samo i isključivo zajedno i samo za nas dvoje.
