Prošlo je 8 godina kako nisam pojela neki od maminih specijaliteta. Mamina kuhinja je bila mesto okupljanja cele porodice a i šire. Tata je znao da kaže neka, valja se da kuća bude puna dok je moja mama imala ruke u testu ili je spremala neki od njenih specijaliteta. Miris mamine sarme, koje su bile male i uredno složene u lonac u kojem su se satima krčkale i danas mi je ne samo u sećanju već ga i osećam. A tek suva crvena paprika punjena crvenim pirinčem, to sam ja tako zvala jer je u pirinač stavljala alevu papriku, i pečena u glinenom djuveču je bilo moje naj omiljenije jelo. Jela sam i davila se. A tek mamina slatka pita sa svežim kupusom zamirisana vanilom i cimetom koju je spremala svakog Božića za Badnje veče i naravno, obavezna baklava sočna i puna oraha. Pa njeni mirišljavi medenjaci sa medom, razna testa, kolači. Štrudla kakvu ja nikada nisam umela da napravim a tek vanilice koje su se obavezno spremale sa mašću i bez jaja, male taman za jedan zalogaj i zamirisane vanilom a meke ko duša, topile su se u ustima koliko su sipkave i ukusne. Čak i moj suprug a kasnije i deca nisu mogli da odole maminoj kuhinji. Nje više nema ali su ostale uspomene na okupljanja za svaki praznik, novu godinu, rodjendane kada se mama trudila da nam udovolji njenim specijalitetima. Sada ja spremam u mojoj kući po maminim receptima ali kao da sam bila loš učenik nikada nisam prevazišla mog učitelja, moju voljenu majku.
