Približio nam se 6. maj. Baš kao i za Sv. Nikolu i Sv. Jovana, ovog datuma pola Srbije slavi a druga polovina ide u goste. Đurđevdan je narodni i hrišćanski praznik koji proslavljaju i pravoslavci i katolici (svako po svom kalendaru, mi 6. maja a ostatak 23. aprila).

Srbi ne bi bili Srbi kada ne bi oplemenili svaku, pa i ovu uspomenu na svetog Georgija, svojim bogatim predhrišćanskim kultovima Balkana. Upravo zbog toga, broj magijskih i ritualnih radnji koje se vezuju za ovog sveca premašuje format ovog bloga da bismo vam ih sve predstavili. Uglavnom su to magijske radnje za zaštitu, zdravlje i plodnost koje se obavezno obavljaju na ovaj dan. Većina je povezana sa kultom starog slovenskog božanstva prolećne vegetacije i plodnosti – Jarila.

Upravo zbog svoje kalendarske pozicije, Đurđevdan se smatra granicom između zime i leta. Odvajkada Srbi smatraju da je to idealno vreme za sklapanje braka između mladih, tako da se pripremite za barem dve tri svadbe u ovom periodu.

Inače, Sveti Georgije je bio rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana u III i IV veku. Potiče iz ugledne hrišćanske porodice iz maloazijske oblasti Kapadokije. Otac mu je bio rimski oficir i posle njegove pogibije, Đorđe i majka se sele u Palestinu, na majčino bogato porodično imanje. Đorđe tu stiče široko obrazovanje.

U službu careve vojske je stupio veoma rano, veoma se istaknuvši svojom hrabrošću. Ubrzo od vojnika postaje tribun a zatim i dobija zvanje komita tj. vojvode – najstarija titula koja podrazumeva da je nosilac i lično carev savetnik.

Kada je 303. godine počeo veliki progon hrišćana, Đorđe rasprodaje svoju imovinu, a novac i imanja deli siromašnima, pritom oslobađajući sve svoje robove. Zatim je na jednom saboru istupio govorom protiv progona i sam priznavši pred okupljenima da je hrišćanin. Iako veoma ugledan, ubrzo biva zatvoren u tamnicu.

Po predanjima, carevo naređenje je bilo da se Đorđe položi na zemlju, noge da mu se stave u klade a na grudi težak kamen. Uprkos velikim mukama, on danima nije pristajao da se odrekne vere. Iznerviran, car naređuje dalja mučenja na točku čije su daske bile prošarane ekserima, udicama, noževima. Čak i kada mu je celo telo bilo u ranama, Đorđe se čvrsto držao svojih uverenja. Sa točka je skinut kad su mučitelji bili uvereni da je umro, međutim shvataju da nije i potpuno podivljali od besa, zakopavaju ga u negašeni kreč sve do vrata kako bi sagoreo. Posle tri dana dolaze po njegovo telo, barem su tako mislili. Međutim, on je i dalje živ.

U neverici, car pozva najmoćnijeg maga u kraljevstvu da spravi napitak dovoljno snažan da mu preobrati volju ali i jedan od kog bi najzad umro. Pogađate – Dioklecijanu ni ovaj plan ne polazi za rukom.

Đorđe Kapadokijski je na kraju ipak stradao mučeničkom smrću – posečen je na gubilištu 6. maja 303. godine. Ali, ne pre negó što se pomolio.

Najpoznatija legenda vezana za ovog sveca je svakako ona o aždaji. Predanje kaže da je u okolini grada Lide (Palestina) živeo nemilosrdna i džinovska aždaja. Utaborila se kod jezera i bespoštedno proždirala okolno stanovništvo. Da muke budu veće, njen dah je bio otrov od kog su se ljudi masovno razboljevali pa čak i umirali. Dakle, persona non grata u punom smislu tog izraza. Tadašnji vladar regije, u svojoj “neverovatnoj” mudrosti, predloži da problem reše tako što će svakog dana žrtvovati jedno dete aždaji kako bi se umilostivila. Tako i bi. Na kraju svakog dana, jedna kuća bi bila zavijena u crno a plač majke neutešan.

Došao je red i na ćerku vladara.

Međutim, u trenutku kada se aždaja spremala da proždere i prelepu princezu, stvorio se Đorđe, odlučan da je odbrani. Svi znamo kako se završila ova bitka, a važno je napomenuti da je celo kraljevstvo od zahvalnosti i sreće primilio veru svog spasioca.

Ovde je dobar trenutak da vam malo i protumačimo ovu legendu. Naime, aždaja predstavlja mnogoboštvo i sva zla koja idu uz njega.

Pomalo je onda i ironično da se u slavu dana kada se proslavlja ovaj svetac, umešala i naša slovenska paganština. Običaji koje naš narod strogo poštuje ostaci su starih rituala u kalendarskom prelaznom periodu koji su se ponavljali u čast prirode i njenog buđenja.

Odvajkada, naš narod za Đurđevdan plete vence od bilja, umiva se biljem, kupa se u rekama pre sunca a ulazna vrata zorom se kite zelenim grančicama iz najbliže šume, kao i prozori i kapije, kako bi godina bila berićetna. Venci iznad ulaza stoje sve do iduće godine i imaju zaštitnu magijsku ulogu.

Kako je ovaj period poznat po nestalnom i hirovitom vremenu, mnogi pletu krstove od pleske i ostavljaju ih po poljima kako bi sačuvali useve od grada. Ponekad se u reku sipa mleko, bacaju se venčići od cveća, a devojke se valjaju po zelenom žitu kako bi im kosa rasla kao iz vode. Mnogi običaji su zagubili svoje poreklo i objašnjenje ali se velika većina vezuje za dozivanje zdravlja i blagostanja.

Domaćice imaju posebno romantičan, misteriozan i lep zadatak.

Uoči Đurđevdana, u svežu vodu se spušta kita od raznog ranoprolećnog bilja, dodaje se dren, zdravac i grabež a zatim i jaje čuvarkuća. Sve to se odnosi u baštu, pod ružu da prenoći, a ujutro se svi redom umivaju tom vodom, kako bi bilo zdravi, blagosiljani dobrim usevima, da im kuća bude dobro čuvana, da se momci i devojke grabe oko mladih u kući…

Inače, nije samo 1. maj poznat po uranku. Đurđevdanski uranak je takođe poznat i to najviše po jagnjetu na ražnju koje se obavezno vrti oko neke reke ili vode ukoliko ih ima u blizini.

Nekada su hajduci baš ovog dana napuštali svoje jatake kod kojih su zimili, odlazeći u šumu na dogovoreno mesto, kako bi se sastali sa ostalim hajducima i započeli svoje hajdukovanje. Iz tog vremena se i zadržala izreka: Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučku rastanak.

Danas kada više nema potrebe za hajducima (hmm, da li je to stvarno tako?), hajde da se našalimo i malo modifikujemo ovu izreku. Neka bude Đurđev danak – gurmanski sastanak, jer vam želimo da svakog 6. maja imate tu obavezu koji stoički podnosite – odlazak ili organizacija velike gozbe u čast hrabrog sveca ali i prirode koja se budi i iz snova nam donosi sunce, cvrkut ptičica, bogat rod i opuštanje pored reke ili jezera.

Mi se nadamo da ćete se sa svojim najmilijim hajducima sastati ovog dana oko nekakve bogate trpeze, da ćete podeliti najlepše želje između sebe i zahvalnost na svemu čime vas je život darovao. Naš skromni prilog tom veselom skupu i druženju su vatrene kiflice, tako ih zovemo jer planu kao Hepo kocka, čim ih iznesete na trpezu. A da ne nestane odmah baš svaki trag našeg doprinosa vašem slavskom jelovniku, pripremite i čuveni kolač od šargarepe našeg Zdravka, a koji ćete izneti između poslednjeg tanjira i dezerta.

Uživajte!