Sitno brojimo do kraja školske godine. Najviše deca ali, i roditelji a, bogme, i učitelji, nastavnici, profesori, direktori, domari i tetkice. Uzbuđenje je na nivou, glavice se protežu da kroz školske prozore ugledaju mace koje lete, sunčeve zrake i pokoju loptu svih onih srećkovića koji ne moraju da slušaju o silnom caru Dušanu ili kako se izjednačavaju hemijske jednačine.

Raspust je tu iza ćoška, skoro da možemo da ga dodirnemo i gorimo od nestrpljenja da uveče ležemo bez straha od kontrolnog, a ujutro ustajemo bez bojazni da ćemo nadrljati ako nismo napisali domaći. Spava se medveđim snom, a kad vrućine pritisnu i bez pokrivača, dok nam mesečina miluje male tabane. Osećaj slobode, neizvesnosti, mogućnosti i avantura ispunjava nas od nožnih prstiju, polako se penje ka glavi da bi se tu uskomešano zaustavio i eksplodirao od veselja na samom temenu.

Ima dece koja su jedva dočekala da idu bosa, da odu kod bake i deke na selo da jure koke i maze telad, da nauče da voze bicikl, da preturaju po kući kada ostanu sama, da odgledaju hiljadu i jedan film, prvi put se poljube u školskom (koje odjednom, gle čuda, služi samo za okupljanje, nešto malo gitare i puno „muvanja“ i smejanja)… Školske torbe leže zaboravljene ispod kreveta, stola ili na dnu ormara. Tesne cipele su zamenile japanke a šorc dugačke pantalone. Ima onih i koji se ne češljaju ali, i onih koje će prvi put probati da krišom izvuku pramen u kosi. Ljubičast ili možda čak i zelen. Nema više zabrane za lakiranje noktiju, a „policijski čas“ u devet uveče je ukinut. Sada se u to vreme gluvari ispred zgrade, ulazi u napuštena i obrasla dvorišta, oni malo hrabriji odlaze do reke preko pruge i sve nekako liči na pesme Mike Antića.

A roditelji?

Osim što treba da smisle šta će sa decom po ceo dan, i njima je pao kamen sa srca i ova letnja pauza je i više nego dobrodošla. Već ih glava boli od izmišljanja raznovrsnih i zdravih užina, tupih i oštrih uglova po povratku sa posla, padeža, ukora i školitisa. Knjižaru će, verujemo, da zaobilaze u velikom luku: Ćao zdravo kupovino bojica svake nedelje, pa tempera, pa kolaž papira, šestara, hiljaditog kompleta lenjira, uvijača, selotejpa, hamera i svega onoga što je gotovo svakodnevno neophodno u ovom našem „besplatnom„ školovanju. Oni srećniji će imati obavezu samo da popakuju decu i šibnu ih bakama i dekama koji, pažljivo i sa nestrpljenjem, svaki dan precrtaju po jedan datum na svom staromodnom kalendaru u kuhinji, željni da imaju kome da prave štrudle, vode ih na pecanje, peku sabajle hleb i umivaju ih kada se vrate kući iz skitnje, crni poput rudara.

A onda, tu je i letovanje. Spontano ili štreberski isplanirano, u kamp prikolici, all inclusive hotelu, apartmančiću u Grčkoj, planini ili kod tetke u Crnoj Gori.

Pojavi se tu i tamo malecki crv ljubomore, dok gledate sve te čupave glavice kako nijednu brigu na svetu nemaju, dok vi vezujete kravatu ili zakopčavate uštirkanu košulju i jurite u kancelarije. Računi i dalje insistiraju da se plate, kuća da se usisa a ručak da se spremi. Sve je isto, samo je odjednom pojačana neka nostalgija i odjednom, sećate se bebi roze suknje i iste takve mašne koje ste nosili na prvu dodelu crvene đačke knjižice. Sećate se svečanog ručka posle dodele, mamine torte sa jagodama (i na suknjici fleke od istih, a koja se nikad nije skinula, pa je baka izvezla malo pače na tom mestu).

I tada počnu da naviru sećanja. Prvo na drhtanje da li ćete ipak imati sve petice, dok stojite ispred škole i čekate da se nastavničko veće raspusti a razredna namigne da je sve ok. Pa onda na odlazak na bazen i smeštanje tik uz tribine gde se skupljaju osmaci a vi nemate šta da tražite na njima (ali, ipak, simpatija se lansira na vas dok se bezbrižno kupate a vi jurite kući da taj događaj upišete u dnevnik kao da se bog-zna-šta desilo). Tu negde zaluta i sećanje na prvo gledanje u šolju, kod drugarice na terasi, dok se gušite od jedne cigare koja je njenoj babi zapala za kauč. Setite se i Milecka, malog pileta koje ste čuvali celo jedno leto kod bake ali, i onih noći kada ste iz šatora videli neke senke pa pomislili da je to u najmanju ruku medved, a možda čak i Jarac Živoderac ili, ne daj Bože, drekavac.

Zaista, kraj godine je i realno kraj godine. Nova godina zaista ništa novo ne donosi, osim jedne brojke na kraju datuma ali, zato leto… Leto menja sve. Odjednom se brzo izraste, nekako baš u leto krenu da niču prvi brčići, pojave se pege, kosa pozlati i budeš zreliji, pun doživljaja i nekako sam sebi smešan kad gledaš slike od prošle školske godine. Pantalone okraćaju, cipele omale, suknjice stežu. A onda, u septembru, sve Jovo nanovo.

Zato, hajde da proslavimo kraj ove školske godine, rastanak od vrtića, od osnovne, titranje od treme pred gimnaziju i sve one knjižice na konto kojih ćete dobiti LOL lutkicu, video igricu, nov telefon, haljinu, puno slatkiša i pokoji dinar od stare škole, koja zna da se valja tutnuti koju novčanicu među dobre ocene.

A kako drugačije nego uz maminu tortu od jagoda, a sve i da nikne nova fleka, koga briga? Nema učiteljice da grdi, razrednog da opominje da se ne može flekav u školu. Jer, nijedan park, niti plaža, ni selo a kamoli dvorište iza zgrade – neće popreko pogledati na tu letnju nonšalanciju. Jer, leto i postoji da se ne ide u školu i da se jedu jagode. Zato, navalimo, kao da sutra ne postoji!