Leto?! Počelo?!

O, da. Možda tako ne izgleda ali, 21. juna, tačno u 17.45 h, za stanovnike severne zemljine polulopte, počelo je leto – najtoplije, najradosnije i najopuštenije godišnje doba. Dobro, možda ove godine da stavimo sa strane sve te prideve jer ni sam početak leta, a ni metereolozi ne obećavaju baš neko ludilo i veselje.

Teška srca vam razbijamo iluziju o sunčanim i nestašnim letnjim danima i noćima. Bolje se vi polako pripremite za moguća lokalna izlivanja, bujične tokove, klizišta i veoma obilnu kišu tokom sledećih meseci. Tako barem kažu stučnjaci. Nama preostaje da se uzdamo u ono dobro staro pravilo da oni ipak, vrlo često greše.

A sada, da se ipak malo preslišamo onih predugih časova geografije i podsetimo se da leto traje od letnog suncostaja do iduće ravnodnevnice, što će reći – od trenutka kada Sunce u svom prividnom kretanju po nebu dostigne najveću pozitivnu deklinaciju (postigne najveću prividnu visinu), pa do trenutka kada Sunce prođe kroz ravninu u kojoj je Zemljin ekvator. Da pojednostavimo: na početku leta je dan najduži a noć najkraća, dok su na kraju leta i početku jeseni dan i noć podjednako dugački. U međuvremenu, vreme je za žetvene radove, raspuste i odmore. Drugim rečima, ovo bi trebalo da bude vreme za plaže, planine, kreme za sunčanje, piknike, skakanje na glavu, skidanje mišića za plivanje najmlađima, mazanje jogurta po izgorenim leđima i obrazima, bosonogo trčanje po stenama i pesku, vrele letnje poljupce, puno sladoleda, ležanje pod zvezdama, vozove, avione, kola i brodove… Trebalo bi da bude vreme u kome sedimo na koferu u nadi da ćemo ga ipak zatvoriti, očajavanje pod neonskim svetlima kabine za isprobavanje kupaćih kostima, vreme za biranje nešto laganije literature za pored mora i novih japanki, vreme slane kose i belih tragova od prstenja po rukama, mirisa svežih brancina na roštilju i ledenih limunada…

Ko zna? Možda ipak i bude tako. Nadajmo se najboljem a očekujmo najgore.

Jer, leto je starije od nas a mi smo mu se samo prilagođavali, pokušavali da ga razumemo i dešifrujemo, osluškivali njegove poruke i živeli po njegovim pravilima.

Evo, recimo, naši preci – stari Sloveni, na dan letnje dugodnevnice obeležavali su praznik Kupale, božanstva plodnosti, obilja i veselja. Tada bi se pravila lutka od slame, koja je predstavljala boginju i u svečanoj povorci bacana je u vodu ili vatru.

Posebna važnost davala se kupanju u prirodnim vodama i pletenju cveća, jer se verovalo da je to jedina noć u godini u kojoj paprat cveta ima magijske moći da uništi demone, podari uspeh, zdravlje i veliko bogatstvo.

Sa druge strane, Germani su običavali da zapale veliki obruč od slame „vatreni točak“, koji je zatim puštan da se kotrlja niz brdo kroz vinograde ka vodi. U Britaniji, Stounhendž je mesto na kome treba biti kada počinje leto. I taj “trend” traje još od neolita! Iako ne znamo sa sigurnošću, pretpostavlja se da je Stounhendž izgrađen u čast bogova sunca i da je služio kao opservatorija na otvorenom, odakle su se nagađali  datumi pomračenja sunca i meseca.

Danas, on služi kao poprilično misteriozna turistička atrakcija koja svake godine okuplja veliki broj druida i drugih neopagana koji tog dana zajedno rade jogu i ljube spomenike.

A što se temperature tiče, po svim pravilima od 3. jula do 11. avgusta bi trebalo da skapavamo od vrućine jer tada se nižu vreli i nesnosni dani koji se još i nazivaju “pasjim danima”. Iako možda mislite da taj naziv potiče od slikovite asocijacije psa koji je isplazio jezik i baldiše od vrućine, znajte da nije baš tako. Hajdemo opet u antiku. Stari Grci za vrele letnje dane krivili su Sirijus, najsjajniju zvezdu noćnog neba posmatranog sa Zemlje. Sloveni su ovu zvezdu nazivali Volarica i kao pagani, palili su velike vatre kako bi “bustovali” snagu sunca. Takođe su ih preskakali i što bi vatra bila viša, obećavala je visoke useve što je značilo život u tim nesigurnim vremenima. Sirijus inače pripada sazvežđu Velikog psa a nalazi se u blizini Malog psa i verovalo se da ova dva kanina svuda verno prate velikog lovca Oriona. Možda je baš ova verna kuca kriva za zvanično najvišu temperatura izmerenu u istoriji: 56,7 stepeni i to ni manje ni više negó u američkoj Dolini smrti, 10. jula 1913. godine. Kad to zamislite, ipak nisu loše kiše i bujice, u poređenju sa ovim cvrčanjem, zar ne?

Da ne budemo totalni partibrejkeri, hajde da budemo i malo optimistični. Možda se kojim slučajem desi da ćemo se ovog leta ipak kretati slobodno i putovati gde nam duša ište, pa ako bude tako i nađete se u Parizu, znajte da ćete Ajfelov toranj videti u izdanju za 15 cm višem negó što je inače. Na letnjoj vrelini gvožđe se širi pa otuda i ovaj neobičan fenomen.

Ako budemo osuđeni na domaći turizam (što, ako razmislite, i nije toliko loše, s obzirom koliko zanimljivosti krije Srbija) i ako ove godine nožice nežemo okvasiti u slanoj vodi – evo male utehe: recept za slajdere sa kobasicama. Verujemo da ćete sa svakim zalogajem zaboravljati sve ono što propuštamo a čeka nas dogodine. Jer, život je lep i samo nek’ smo živi i zdravi.

Nastavite da se čuvate i budete odgovorni. A leto, k’o leto. Svakako uzburkava krv i donosi avanture. Pa sad, da li na moru, po selima i brdima Srbije, u Parizu, vikendici, na terasi – nije važno. Pripremite se za skakutanje adrenalina i serotonina.